Moj principal bio je strastveni ljubitelj istorije, naročito Linkolna i Građanskog rata, i uspešan parničar pred Vrhovnim Sudom. Bio je nadaren zastrašujućom inteligencijom, strogom samodisciplinom, bezgraničnom skromnošću i dobrim procenama, kvalitetima koji se skoro nikada ne mogu pronaći zajedno kod iste osobe. Pored dve diplome sa Harvarda i dvostrukog pripravništva u Vrhovnom sudu, imali ste posla i sa fotografskim pamćenjem nekadašnjeg federalnog tužioca. Rad sa njim bio je najponiznije iskustvo u mom životu. Bez obzira na sve moje mane, bio je uvek strpljiv, fin i darežljiv sa svojim vremenom i savetima u vezi sa pravom, ali i životom. Tako je postupao sa svima, ali sam kao njegov pripravnik imao najviše koristi od dugogodišnjeg svakodnevnog kontakta i sedenja u kancelariji sa njim.

Jedan slučaj na kom sam radio sa njim dobar je i koristan primer u ovom kratkom eseju o procesnoj advokaturi. Bili smo uključeni u federalni slučaj koji je dospeo pred sud u kome je osporavan propis koji sam ja nekada sastavljao sa svojim timom. Na suđenju smo bili u žustroj borbi sa suprotnom stranom, velikim nacionalnim sindikatom koji je tvrdio da im je taj propis nezakonito uskratio pravo na imovinu bez pravičnog postupka što je u suprotnosti sa Petim amandmanom. U ime Vlade, podneli smo zahtev za odbacivanje tužbe u skladu sa Članom 12(b)(6) Federalnog zakona o građanskom postupku, pozivajući se na propust tužioca da postavi tužbeni zahtev na osnovu koga bi mogla da se zaključi opravdanost pravnog sredstva. Naravno, slučaj je bio mnogo komplikovaniji, međutim to je bila suština spora.

U ta dva i nešto meseca koliko smo istraživali, pisali zahtev i pripremali prateću dokumentaciju, odgovarali na navode suprotne strane i raspravljali pred Federalnim okružnim sudom, bio sam svedok majstora koji primenjuje svoj zanat. Ukratko ću navesti šta sam zapazio u njegovom radu:

1. Dolazio je u kancelariju u 6h svaki radni dan i u 9h vikendom da pročita relevantnu praksu i propise. Ostajao je do kasno, do 21h ili 22h tokom radne nedelje i do 16h ili 17h subotom i nedeljom. Ovo je bio samo jedan od desetine postupaka na kojima smo radili u tom momentu, ali posebna pažnja je ipak morala da se posveti ovom slučaju s obzirom da su svi izgledi bili da će završiti pred Vrhovnim sudom.

2. Pisao je beleške po fotokopijama spisa predmeta, povezivajući ih sa drugim slučajevima i delovima zahteva za koje sam ja pripremao prvi nacrt.

3. Dok sam ja pisao predlog na kompjuteru, on je seo i napisao prateći podnesak na dugačkom žutom pravničkom blokčiću, bez gledanja presedana, ali navodeći njihove tačne nazive i potpune citate.

4. Naša neverovatna sekretarica (neka svako bude blagosloven sa tako talentovanom i strpljivom koleginicom) dešifrovala je i prekucala podnesak napisan rukom, Herkulov podvig u najmanju ruku ako ste znali na šta je ličio njegov rukopis.

5. Bez gledanja, dodao mi je nacrt podneska, kako bih proverio da li ima nekih grešaka. Nisam nalik Salijeriju po talentu, ali mora da se Salijeri tako osećao slušajući Mocartov „Rekvijem“, kao ja dok sam čitao ono što je moj principal napisao. Svaka reč, svaka rečenica, svaki pasus, elegantno sastavljeni, prenoseći ne samo ubedljiv argument u prilog našoj strani, već nepokolebljiv stav, gde sudija nema izbor osim da se u potpunosti složi. Smatrao bih kao ključnu pobeda ukoliko bih uspeo da nađem i najmanju grešku, dajući time doprinos konačnom proizvodu.

6. On je čitao i revidirao podnesak iznova i iznova, kristališući fine detalje i usavršavajući čistotu i ubedljivost podneska, koji sam imao priliku lično da predam u sudu.

7. Vikend pre usmene rasprave o predlogu, dodeljen mi je zadatak da glumim sudiju, da ispitam logiku i strukturu argumenata, relevantnost prakse na koju smo se pozivali, osnovne činjenice koje se nalaze u spisima predmeta (zahtev da se tužba odbaci odnosi se samo na pravna pitanja, ne i na činjenice, s obzirom da dostavljanje dokaza, zahtevi za dostavljanje dokaza, pisane izjave i ostali metodi pribavljanja dokaza nisu sprovedeni). Nakon tih četiri ili pet probnih rasprava, bio sam iscrpljen iako 30 godina mlađi, dok se on tek zagrevao.

8. Na dan usmene rasprave, obukao je svoje uobičajeno odelo, do grla zakopčanu belu košulju i učenjačku kravatu na linije. Za govornicom nije izlagao argument, već se upustio u razgovor sa sudijom, koji je bio mlađi od njega i koji se smatrao za jednog od najboljih na federalnom nivou (a koji je sada sudija Vrhovnog suda). Obojica su očigledno bili upoznati sa podnescima obeju strana, ali se razgovor vodio o praksi citiranoj u podnesku, šta je u tim slučajevima odlučeno, koji je njihov značaj i na koji način su oni primenjivi na naš slučaj. Sudija je lagano podmetao zamke, ćorsokake koji bi umanjili značaj argumenata iz našeg zahteva. Te zamke su bile promišljeno i sa uvažavanjem izbegnute, dok su sudu naglašene opasnosti, rizici i troškovi ukoliko bi se dozvolilo da slučaj ode u fazu  suđenja. Svako ko je bio prisutan u sudnici priseća se tog dana kao klasičnog primera uzvišene advokature.